U pitanju je džem, dobri stari džem koji sam kuvala od mnogo čega u svom životu, pa ovoga puta i od svojih avlijskih dunja koje su ove godine rodile nikad bolje.
Najteži posao jeste natresti dunje, potkupiti plodove iste pod drvetom dunje, potom svaku ponaosob na česmi sunđerom oprati od one ćuće koja je karakteristična za dunju.
Potom sve očistiti, od crvića (dunje su neprskane, pa su i ucrvane) i iseći na čiste polutke (zdrave). A hoće dunja i da prozukne (da ugnjili i da se umeca pri padu, kao pred neko truljenje i to treba obrezati).
Tako nasečene dunje natankati do vrha najveće šerpe one u kojoj se kuva samo džem i to naliti vodom i pustiti na šporetu da omekavi (vodu sačuvati kasnije će vam zatrebati).
Zatim svu tu količinu smekšanih dunja samleti na vodenici za meso (oceđenih dunja).
Samleveno pristaviti na jaku vatru i kuvati uz dodatak šećera. Hvala Mami koja mi uvek pomaže oko zahtevnijih procesa i meša neumorno, ovoga puta zaštićena rukavicama po rukama (a prskalo je kao lava sa Etne).
Na moju prepunu šerpu dunja (nisam merila ništa sve po dobrom starom osećaju) stavila sam 5 kg šećera. Dunje su kisele, tako da se sve svodi na probanje, a nipošto na neki standar da ide recimo 500 g šećera na 1 kg kiselih dunja. Koliko su dunje opore i gorke uverila sam se cedeći sveži sok.
Onda se suočim sa gustinom koju nisam videla ni kod jednog voća do sada. I tu se dovijem (iako sam prosula onu vodu, a vi obavezno sačuvajte) nalijem nove vode i malo razblažim, jer dunje treba jakom vatrom uz neprestano mešanje omekaviti.
Dodajem šećer odmah (od šećera svo drugo voće pusti sok, ali ne dunja neće). Neprestano se meša. Vatra mora biti jaka. To je trenutak kada se džem kuva, ukuvava, a voda isparava za tili čas.
I taj proces ne traje dugo, a ne merim vreme. Skuva se neuporedivo brže nego ostali džemovi, sa kojima se ostane i do iza ponoći.
Sve se svodi na posmatranje i probanje.
Džem je gust i za njegovu gustinu nema borbe, jedino je važno ukuvati voće, da ono u ustima bude nežno mekavao kao dobro skuvano svako voće (ili povrće svejedno).
I to je sva filozofija.
A to što je boja zadržana prirodna nije kriv nikakav dodatak, ni aditiv. Dunje sam dugo seckala, a one nisu potamnele i nisam ih držala u vodi. Ispalo je tako kako je - autentično, prirodno. Važan je ukus, a on je sav od 100 % dunje (neprskane).
U zagrejane čiste tegle sipam vruć džem. To je klasika.
Ja sam dobila 19 tegli džema (onih od 1 kg) i sve me koštalo samo 5 kg šećera.
Džem ostane do sledećeg jutra nepovezan da se dobro ohladi, a zatim se zatvori celofanom i poklopcima.
Prijatno.
Нема коментара:
Постави коментар