SICILIJANSKI RIŽOTO

 

Rižoto je dakle čuveno italijansko jelo od pirinča koje se priprema na vrlo poseban, ali lak i brz način, tradicionalan način, a sve umnogome zavisi i od regije ili prostora sa koga nam recept dolazi. Rižoto nije isto što i naš pilavi, a za razliku od pilava koji krčkamo u rerni bez mešanja, rižoto pripremamo jedino na ringli, tj. toploj plotni. No, da se posetimo ko je sve, a pre današnjih Italijana tako mnogo jeo pirinač ili rižu. Poznato je koliko su još drevni Rimljani imali sluha za rižu, te su na svoje gozbe iznosli jela do pirinča, a na ostrvo Siciliju priinač stiže već u I veku, a donose ga brodovi arapskih moreplovaca i trgovaca. Takođe je dalje poznato da su Italijani po močvarnim terenima oko reke Po uzgajali pirinač, te se tako u to doba Italija pročula po proizvodnji istog i bila je čak najveći proizvođač pirinča u ondašnjoj Evropi, a rekordni broj proizvodnje pirnča u to vreme peo se na cifru od čak 1,4 miliona tona pirinča na godišnjem niovu. Posebno su se izdvojile sledeće regije u to vreme, kao jako važni proizvođači pirninča, kao što su: Lombardija, Veneto i Pijemont. Tako ako danas posetite glavni grad Sicilije Palermo ili bilo koji drugi grad na Siciliji možete probati najčuveniji siiclijanski specijalitet od pirinča tzv. aranćini, a u Milanu rižoto će vam servirati sa dosta šafrana kažu, a u Mantovi jelo će začiniti kobasicama i pečurkama, a u Rimu pravi je specijalitet onaj sa vrganjima i nekim mesom od divljači. U Veneciju pirinač je stigao brodovima sa Dalekog Istoka. U narednim gastronomskim danima isprobaćemo rižoto na najmanje 5 različitih načina, iz 5 regija Italije, te videti kako se nekad jelo u Kalabriji, kako u Kampanji, kako u Padovi,  a kako u Trevizu, kako u Mantovi, itd. U Lombardiji se rižoto dinsta sa dosta povrća, a onda se sve to začini sa slaninon pančetom ili svežim kobasicama, a neke od rižota treba nelevati umesto bujonom belim ili crvenim vinom. Prvi na redu danas biće Sicilijanski rižoto…

Očistiti i sitno iseckati:

1veću glavicu crnog luka i

par čena belog luka

Zatim isečene lukove zajedno ispržiti na tišoj vatri na malo maslinovog ulja.

U luk dodati potom šaku-dve sitno iseckanih gljiva bukovača. I dinstati (pošto se ne može ništa dinstati na suvom, dolevamo uvek malo vrućeg bujona), a onda u sve to sasuti 140 g italijanskog pirinča, po osobi mahom ide 70 g pirinča (obavezno da piše na kesi da je reč o dugom zrnu, od koga se inače i sprema rižoto, a u vreme prazničnih akcija takav pirinač se mogao naći za oko 250 dinara po 1 kilogramu, a inače mu je redovna cena mahom mnogo veća, te prelazi katkad i 400 dinara).

Pošto se saspe pirinač, potrebno je jelo na tišoj vatri uz skoro stalno mešanje nalevati bujonom, a zapravo treba unapred pipremti bistru supu od povrća (najbolje uzeti 1 kocku biljne posne supe i rastvoriti je u 500 ml jako vruće vode). Bujon svaki put pri dosipanju u rižoto mora biti vruć, i tako je kod svakog rižota, jer u njega ne dolevamo ništa hladno. Pošto potrošimo pola litra bujona najmanje, pa ako zafali još malo tečnosti treba dosuti samo malo vruće vode ili skuvati 1 litar bujona u startu; meni je zafalilo malo, te sam dosula samo vruće vode.

Jelo se sve tako meša dok se pirinač ne ukuva i tečnost ispari, a na kraju se sve začini sa mlevenim crnim biberom i kojim zrncem krupne morske soli, ukoliko nije dovoljno sve slano od bujona (voditi računa jer su bujoni slaniji). Servirati u tanjir, i po vrhu narendati gaudu (nemački sir iz Nirnberga) ili neki drugi kačkavalj, a može i trapist (na parmezan zaboravimo u svakom rižotu, kao i u životu, jer je ta mala kesica preskupa za naše srpske uslove).

Prijatno!